Newsletter izdanje #9 — tema: čovek koji je dekinu baštu pretvorio u filozofiju mirisa
Dobrodošli, prijatelji kulture. Danas pričamo o kući koja ne objavljuje spisak nota za svoje mirise, čiji osnivač otvoreno kaže da je inspiraciju crpeo iz kofe za đubrenje bašte, i koja je uspela da izgradi kult status baš zato što se nije trudila da se svima dopadne.
Upoznaj kuću: Orto Parisi
Alessandro Gualtieri, danas poznat u industriji kao "Nos" ili, kod onih manje ljubaznih, "Ludi nos", svoju olfaktivnu priču nije počeo u nekoj otmenoj laboratoriji, nego u dedinoj mesari u Italiji, gde su ga sirovi mirisi mesa i krvi rano naučili da miris ne mora da bude prijatan da bi bio moćan. Školovao se za parfimera u Nemačkoj, a zanat je dodatno uvežbavao uz mentorstvo jednog Italijana koga je upoznao, sasvim u duhu cele priče, u kafani. Radio je za velike kuće poput Fendija, Versacea i Helmuta Langa, ali se, kako to obično biva sa ljudima čija mašta ne staje u korporativne šablone, brzo sudario sa komercijalnim ograničenjima i odlučio da ide sam. Rezultat je bio Nasomatto, osnovan 2007. godine, kuća koja je svetu dala Black Afgano, danas gotovo mitski miris hašiša i ouda koji je postao sinonim za "mračni niche". Danas ne pričamo o Nasomattu, brendu koji stoji iza niza kultnih parfema, već o njegovoj sestrinskoj kući - Orto Parisi.
Orto Parisi je stigao sedam godina kasnije, 2014. godine, kao direktan nastavak te iste filozofije, samo još telesniji, još animalniji. Ime dolazi od bašte njegovog dede po majci, Vinčenca Parizija, u Pulji na jugu Italije, gde je Gualtieri kroz svoje detinjstvo provodio letnje raspuste među maslinama, znojem, zemljom i prezrelim voćem. Priča koju sam brend rado ponavlja jeste gotovo šokantno direktna: Deda je, po Gualtierijevim rečima, sakupljao sopstveni izmet u kofu da bi njime đubrio baštu, i u toj bašti je, kaže parfimer, uvek postojao osećaj beskraja. Iz toga je izvukao centralnu ideju cele kuće: Telo je bašta, a mirisi koje telo emituje su ogledalo duše. Umesto da se stidi telesnih mirisa koje je moderna, dezodoransna kultura naučila da se smatraju odbojnim, Gualtieri ih vraća u centar pažnje, često namerno balansirajući na granici između privlačnog i odbojnog.
Ta ista filozofija se provlači i kroz samo pakovanje, što je detalj koji retko ko primeti dok ne otvori kutiju. Svaka bočica dolazi u ambalaži koja se rasklapa poput male arhitekture, sa "beskonačnom rupom" u sredini, a sami čepovi nisu obični plastično-metalni, nego kombinuju metal sa prirodnim materijalom vezanim za priču tog konkretnog mirisa. Čep Boccanera parfema je od tamnog metala sa umetnutim crnim rogom poreklom iz Etiopije i Somalije, Brutus ima čep od bakra sa umetkom od ljuske oraha, a Cuoium dolazi sa čepom od "zarđalog" metala i pravom kožom, uklopljenom u temu samog mirisa. Kuća je toliko posvećena ekskluzivnosti da na zvaničnom sajtu čak ograničava porudžbine na tri boce po mirisu, po kupcu, svaka tri meseca, što je neobična politika za brend koji nema problem da proda sve što napravi, ali eto jedan fun fact.
Stvar koju obavezno treba pomenuti jeste pitanje: zašto su njegovi mirisi toliko potentni? Gualtieri je jedan od retkih parfimera koji otvoreno gradi svoj rukopis na sintetičkim molekulima, i to ne jeftinim. Umesto da se oslanja isključivo na prirodne sirovine, koristi sofisticirane, skupe sintetičke materijale poput Javanola, veštačkog sandalovog drveta koje je, uprkos tome što je sintetika, jedno od skupljih na tržištu, u kombinaciji sa sličnim moćnim molekulima kao Hedione, u dozama koje bi kod većine drugih kuća bile smatrane preteranim. Upravo ta kombinacija, ogromna količina kvalitetnih, skupih sintetičkih materijala, objašnjava zašto njegovi mirisi imaju tu neverovatnu projekciju i trajnost koja je i danas retkost u niche svetu, gde se cena parfema često opravdava suprotnim argumentom, da je "sve prirodno". Ono što dodatno pojačava tu misteriju jeste da Orto Parisi zvanično ne objavljuje spiskove nota za svoje mirise. Umesto toga, brend komunicira kroz slike, tekstove i atmosferu, ostavljajući nosu i mašti korisnika da sami popune praznine.
Deset mirisa, deset različitih ogledala
Kuća je lansirana 2014. godine sa pet mirisa odjednom, danas gotovo čuvenih u niche krugovima. Bergamask je najpristupačniji ulaz u brend, čist citrusni akord koji na koži postane iznenađujuće mošusan i blago znojast, dovoljno svež da ga mnogi opisuju kao miris kojim bi mogli da se prskaju ceo život, dok drugi, bukvalno, pišu da im miriše na "bergamot, mokraću i znoj". Boccanera ide u suprotnom pravcu, čokolada, čili papričica i vanila u nečemu što liči na gurmanca, ali to zapravo nije, jer se ispod te slatkoće krije ozbiljna doza mošusa i sandalovine, jedna recenzija ga opisuje kao "luksuznu kutiju tamne čokolade, diskretno otrovanu". Brutus je klasičan aromatičan fužer, citrusi i dosta pačulija koji podsećaju na stariji, "berberski" stil muških mirisa, i po opštem mišljenju je najelegantniji i manje kontroverzan ulaz u kolekciju. Viride je zelen, biljni, gotovo divlji, opisan u samom brendu kao "robusni zeleni karakter jemenskog čoveka koji nosi tradicionalnu cvetnu krunu". A onda je tu Stercus, verovatno najozloglašeniji od svih, čije samo ime na latinskom znači izmet, i koje je izgradio reputaciju "fekalnog" mirisa iako većina ljudi koja ga stvarno proba opisuje nešto sasvim drugačije, što je i u mom slučaju. Sapunast, drvenast oud sa dozom badema i vanile, uz nagoveštaje te "prljave" note koja mu je donela popularnost.
Kasniji dodaci prate istu logiku, samo sa novim temama. Seminalis (2016) je zamišljen kao miris "telesnih tečnosti", aromatičan aldehid koji, po rečima samog brenda, podseća na biološku privlačnost, a na koži se pretvara u kremast, topao miris. Sam prevod je "Semenski odnosno spermast". Čest opis u recenzijama je da ovaj parfem "miriše na dom", iako podjednako često nailazim i na komentare da podseća na "stari lateks posle odnosa", pa je ovo definitivno jedan od najpolarizujućijih u celoj kolekciji. Terroni (2017) nosi ime koje je u Italiji uvredljiv izraz za ljude sa juga, i to nije slučajno, jer je miris zemljan, vulkanski, gotovo znojav, sa sličnim mračnim DNK kao Black Afgano, samo u nešto drugačijem obliku, meni lično miriše na dim i vatru i nije nešto što bih lično nosio, bar ne u ovom trenutku. Megamare (2019) je Gualtierijeva verzija morskog mirisa. Veliko more (megamare) nije klasičan akvatik, on je hladan i slan vazduh, sa primesama algi i svega morskog sa dubina gde sunce ne dopire. Nuklearnih performansi, jezive trajnosti i aure, iako zajednica poslednjih godina glasno priča da su noviji batchevi slabiji od originalnog iz 2019. godine, mislim da te izjave nisu opravdane, bar iz ličnog iskustva. Cuoium (2021) je gusta, izazovna animalistička koža sa tamjanom i kedrom, jedan od retkih mirisa gde reč "izazovan" zaista znači "nije za svakog, ali ko voli kožu, ovo je vrhunac". Izazovno bi se moglo reći za svaki od parfema iz Orto Parisi kuće, ali ovaj je stvarno animalan i to je ono što većinu ljudi odbija. Na kraju, Risvelium (2025), najnoviji dodatak, zamišljen kao most između telesnog i duhovnog, grejpfrut i ananas na otvaranju koji brzo prelaze u vlažnu zemlju i dim, jedan čudan miris. Metalan, ali opet pomalo svež, veoma jak, kao i svi drugi Orto Parisi parfemi, baš jedan polarizujuć parfem.
Na kraju, Orto Parisi nije kuća za one koji žele da mirišu „lepo“ u najbezbednijem smislu te reči. Ovo su mirisi sa stavom, nekad zavodljivi, nekad neprijatni, često oba u isto vreme, ali gotovo nikada dosadni. Gualtieri kao da namerno podseća da je miris mnogo više od urednosti i komplimenata. Može da probudi uspomenu, izazove raspravu ili natera nekoga da se skloni pola koraka unazad. A iskreno, u svetu u kom previše parfema miriše kao već viđena reklama, i to je sasvim dobra stvar.
Parfem nedelje: Orto Parisi Bergamask
Ako postoji jedan miris iz cele kuće oko kog se internet bukvalno deli na dva tabora, to je Bergamask.
Prvih trideset sekundi je čist bergamot i limun, sečen nožem, oštar i svež, tačno onako kako bi trebalo da miriše parfem sa nazivom "bergamask". A onda se sve preokrene. Ispod te svežine izroni gust, animalan, skoro znojav sloj mošusa koji jedan deo ljudi opisuje kao "toplu kožu posle dana na suncu", a drugi, bez uvijanja, kao smrdljivi znojavi miris koji traje naizgled beskonačno. Naišao sam na priču nekoga ko je oprao ruku sapunom, pa alkoholom, pa benzinom iz garaže, samo da skine miris sa sebe. Nažalost, kada sam prvi put probao Bergamask, imao sam skoro identičnu situaciju, iako me je intrigirao kako je mirisao, bio mi je odbojan - ali sam imao potrebu da iznova i iznova zabijam nos na mesto gde sam ga poprskao. Danas posle par godina, mnogo mi je podnošljiviji, ali i dalje nije moj izbor za"svež miris". S druge strane, gomila ljudi piše da im je ovo mašina za komplimente, da ih stalno neko zaustavlja da pita šta nose, i da im je to postao apsolutni signature scent uprkos, ili baš zbog tog pomalo kontraverznog mirisa.
Ono što spaja obe strane priče jeste koliko je jak. Jedan sprej je dovoljan, dva su na granici, a tri, kako je neko duhovito napisao, i postaješ "hodajući biohazard". Najbolje radi u prelaznim godišnjim dobima, proleće i jesen, kada citrusi imaju prostora da dišu, a mošus se ne pretvori u nuklearku znoja na vrućini. Unisex, uz veliko naginjanje ka muškom rodu. Za mene, ovo je savršen primer onoga što Orto Parisi radi bolje od bilo koje druge kuće: Pravi mirise koji te teraju da doneseš odluku, voliš ih ili ih se plašiš, i retko kad ostaneš ravnodušan.
Pitanje za zajednicu
Koji vam je omiljeni parfem iz Orto Parisi kuće? Da li ste imali prijatno ili neprijatno iskustvo sa ovom kućom. Javite se odgovorom na ovaj mejl.
