Newsletter izdanje #11 — tema: sirovina koja košta više od zlata, a većina nas je nikad zapravo nije ni pomirisala
Dobrodošli, prijatelji kulture. Počinjemo novu rubriku u kojoj uzimamo jednu notu i gledamo je pod lupom, od nastanka do bočice. Prva na redu je ona oko koje se najviše lomi koplje, oud.
Kako uopšte nastaje Oud
Oud, ili agarvud, ne postoji u prirodi kao gotova sirovina. Nastaje kao odbrambena reakcija drveta Aquilaria, poreklom iz južne i jugoistočne Azije, kada ga povredi ili zarazi određena gljivica. Zdravo stablo praktično nema miris. Tek kada gljivica napadne drvo, ono počinje da luči gustu, tamnu smolu kao odbranu, i baš ta smola, nataložena u srcu stabla godinama, ponekad i decenijama, postaje ono što zovemo oud.
Ovde dolazi prvi šok. Samo oko jedno od deset divljih stabala prirodno razvije tu infekciju. Deset do trideset godina je vreme koje treba da prođe da bi se u divljini stvorila ozbiljna količina smole. Danas se najveći deo proizvodnje oslanja na veštačku inokulaciju, gde se stablima namerno ubrizgava gljivica, ali čak i tada je to proces koji traje godinama.
Od drveta do bočice
Proces dobijanja ulja je mukotrpan i prilično fascinantan. Isečeno, zaraženo drvo se prvo natapa u vodi, ponekad i po nekoliko meseci, što pokreće blagu fermentaciju. Kraće natapanje daje čistiji miris. Duže natapanje daje divljiji, "prljaviji" karakter, onaj čuveni štalski ton zbog kog polovina ljudi mrzi oud, a druga polovina ga obožava. Tek posle toga sledi destilacija koja može trajati i do dve nedelje.
Prinos je apsurdan. Od šezdeset do sto kilograma zaraženog drveta dobija se svega petnaestak mililitara ulja. Petnaest mililitara. Manje nego što stane u par dekanta.
Zašto oud iz Indije ne miriše kao oud iz Kambodže
Ovo je deo koji me je najviše iznenadio tokom istraživanja, jer sam godinama mislio da je oud jednostavno oud i da nije toliko bitno odakle potiče. Nisam bio u pravu.
Indijski, takozvani Hindi oud, uglavnom iz Asama, važi za najsiroviji i najživotinjskiji. Kožast, nadimljen, na trenutke gotovo fekalan, sa jasnim i poznatim štalskim karakterom koji ume da isprazni sobu. Kambodžanski oud je potpuno druga priča, sladak, smolast, sa notama suvog voća i skoro karamelizovan, i generalno se smatra najpristupačnijim ulazom u ovaj svet. Laoski stoji negde između, nadimljen i sladak istovremeno, manje agresivan od indijskog ali gušći od kambodžanskog. Bornejski i malezijski idu u sasvim drugom pravcu, zeleniji, svežiji, ponekad čak i blago citrusni. A vijetnamski oud, posebno najviši stepen poznat kao kinam, ima status koji u ovom svetu graniči sa mitskim.
Ali zašto uopšte svi ti oudovi mirišu toliko različito? Zato što „oud“ nije jedna mirisna supstanca, već čitav kompleks različitih molekula. Njihov odnos zavisi od vrste drveta, geografije, klime, načina na koji je smola nastala, starosti drveta i čak samog procesa destilacije. Ukratko, kao što različite sorte grožđa, zemljište i način proizvodnje daju potpuno različita vina, tako i različite vrste i porekla agarwooda stvaraju različite hemijske i olfaktivne profile ouda. Zato indijski, kambodžanski, laoski ili vijetnamski oud nisu samo različita „imena“ za istu stvar, oni mogu predstavljati potpuno različite mirisne svetove.
A ko je mirisao samo sintetički oud, taj je samo zagrebao svet oud-a kao notu.
Cene koje nemaju logiku
Ovde stvari postaju apsurdne. Divlji, prirodni oud danas ide od trideset do osamdeset hiljada evra po kilogramu. Kinam, najviši stepen, u obliku samog drveta zna da dostigne i preko sto hiljada evra po kilogramu, a zabeleženi su i slučajevi prodaje po ceni bliskoj milionu. Da, po kilogramu je skuplji od zlata.
Kultivisan, plantažno gajen oud, koji je danas standard za veći deo industrije, ide od dve do deset hiljada dolara po kilogramu. A sintetički "oud" materijal, onaj koji koristi ogromna većina parfema sa tom rečju u imenu, kreće se od sto do petsto dolara po kilogramu.
Ta razlika u ceni je cela priča parfemske industrije i zašto 99% kuća koristi sintetiku.
Pravi ili sintetički
Većina parfema koji se prodaju kao "oud" mirisi uopšte ne sadrži pravi oud, ili ga sadrži u tragovima, dovoljno da opravda ime na etiketi, ali ne i miris u bočici. Industrija se umesto toga oslanja na sintetičke molekule i biljne zamene koje imitiraju opšti oblik ouda, najčešće cypriol (nagarmotha), ambroksan i razne ambrocenide.
Razlog nije samo cena, nego i konzistentnost. Pravi oud se razlikuje od drveta do drveta, dok sintetika garantuje da će deseta hiljadita bočica mirisati identično kao prva. I to je iz poslovnog ugla, sasvim logično. Samo bih voleo da su brendovi malo iskreniji oko toga.
Poznati mirisi sa oudom
Neka od imena koja verovatno već znate, Frederic Malle Desert Gems kolekcija (The Night, Dawn, Promise), Louis Vuitton Ombre Nomade, Amouge Silver oud i Blue King, Maison Crivelli Oud linija, Initio Oud for Greatness, Thameen Carved Oud i Tom Ford Oud Wood. Svi vredni pažnje, svi sa različitim odnosom prema tome koliko je u njima stvarnog materijala.
Ono što me je zanimalo jeste ko od poznatijih kuća stvarno koristi pravi oud. Amouage tu prednjači, ne toliko kroz standardne linije, koliko kroz attar kolekciju, mirise bez alkohola macerirane u ulju na starinski način. Oudh Al Khaloud i Leather Sadah su građeni oko asamskog ouda, a Oud Ulya stvarno ima taj sirovi, životinjski karakter pravog agarvuda. Zanimljivo je i da je za Opus XIII Silver Oud neko iz zajednice izvukao GC-MS analizu i utvrdio da sadrži između jedan i po i pet posto stvarnog ouda. Redak slučaj da neko dobije konkretan broj umesto marketinške fraze. Pet posto se smatra za pozamašnu brojku u svetu oud-a.
Xerjoff je druga ozbiljna adresa. Njihova Oud Stars linija (Zafar, Alexandria II, Azemour) nastala je jer osnivač lično putuje na lokacije gde se oud sakuplja i otkupljuje ga direktno. Zafar konkretno zajednica navodi kao miris koji najbolje dočarava kako stvarno stari, kvalitetan oud miriše, do te mere da ume da bude izazovan za nošenje.
Naravno, Frederic Malle sa svojom Desert Gems kolekcijom (izuzimajući Promise) predvodi kada je u pitanju količina pravog prirodnog ouda korišćenog u parfemima.
A ako tražite kuću koja je u potpunosti izgrađena oko pravog, divljeg ouda, to je Areej le Doré. Mala artizanska kuća koju vodi "Russian Adam", parfimer koji lično destiluje agarvud po tradicionalnim metodama. Mirisi poput Russian Oud prave se u malim serijama, sa pravim materijalom umesto rekonstrukcija, i upravo zato retko ostaju u prodaji duže od par meseci pre nego što se rasprodaju.
Parfem nedelje: Frederic Malle The Night
Ako je ceo ovaj tekst bio o tome koliko malo pravog ouda ima u parfemima koji ga imaju u imenu, onda je The Night izuzetak koji sve to potvrđuje. Ropion je u intervjuu potvrdio da parfem sadrži dvadeset jedan posto prirodnog indijskog ouda. Dvadeset jedan posto. Setite se da smo malopre pričali kako se pet posto smatra ekstremno visokom koncentracijom. Ovo je koliko znam, najveća količina pravog agarvuda ikada stavljena u jedan sprej parfem.
I to se oseti odmah. Prvih petnaestak minuta ovog parfema su teški. Ne "teški" u onom parfemskom smislu gde miris ispunjava sobu, nego bukvalno neprijatni. Ono što izlazi iz bočice je čist hindi oud u svom najsirovijem obliku: Štala, vlažno seno, nešto što ljudi najčešće opisuju kao parmezan ostavljen predugo napolju. Video sam dovoljno komentara ljudi koji su odustali u tom prvom satu nošenja, tako da nije šala.
Ali ako izdržite, tu je cela poenta, ovo postaje jedna od najlepših stvari koje je zapadna parfimerija napravila od ove note. Ruža koja izlazi iz te tame nije topla crvena ruža kakvu očekujete, nego suva, hladna, slična onoj iz Portrait of a lady. Šafran nema ni trunke one slatkoće koju obično zna da ima, deluje više kao seno nego kao začin. I onda se sve to polako spušta u tamjan i kremastu sandalovinu koja traje beskonačno.
Ono što me najviše fascinira jeste Ropionova ruka u svemu ovome. On je uzeo materijal u ogromnoj količini koji je po prirodi divlji, neuredan i nekontrolisan, i uspeo da ga zadrži autentičnim, a da mu istovremeno oduzme onu "vlažnost" i haotičnost koja obično prati hindi oud. To nije lako. Većina kuća bi ili ubacila toliko sintetike da bi oud nestao, ili bi ostavila sirov materijal i napravila nešto što niko ne može da nosi. Ovo je negde tačno između.
Dva spreja su maksimum. Ozbiljno. Jedan sprej ume da ispuni prostoriju i ostane u prostoru satima, a trajnost je na nivou gde vas majica i sutradan podseća gde ste bili i šta ste radili.
Dve stvari moram da pomenem. Prvo, cena je postala apsurdna, sto mililitara je na lansiranju koštalo oko devetsto dolara, a danas je na nekim mestima dvostruko više. Drugo, deo zajednice tvrdi da je novija formula primetno pitomija, da onaj fekalni udar na otvaranju više nije ono što je bio. Malle to nikad nije zvanično potvrdio, a i realno kad radiš sa pravim oudom, razlika između batcheva je normalna stvar, ne nužno reformulacija.
Da li vredi tih para? Za većinu ljudi, apsolutno ne. Ali ako ste ikada hteli da znate kako pravi oud zapravo miriše, a da ne kupujete ulje iz Bangkoka od nekog sa sumnjivog prodavca, onda je The Night najbliža opcija.
Pitanje za zajednicu
Kakav je vaš odnos sa oudom? Volite ga, mrzite ga, ili ste tek negde na pola puta da ga razumete? Javite se odgovorom na ovaj mejl.
