Newsletter izdanje #14 — tema: materijal koji su ljudi vekovima nalazili na plaži bez ikakve ideje šta je to zapravo
Dobrodošli, prijatelji kulture. Nastavljamo rubriku u kojoj uzimamo jednu notu i gledamo je pod lupom. Prošli put je bio oud, a danas idemo na nešto još čudnije. Materijal koji izgleda kao voštani kamen, kilogram mu može vredeti i do pedeset hiljada dolara, a kada ga pronađete svežeg, najpametnije što možete da uradite jeste da ga vratite u more.
Šta je zapravo ambergris
Da odmah raščistimo jednu stvar. Ambergris je kitova izlučevina koja nastaje u njegovim crevima.
Da, dobro ste pročitali. Priča o jednoj od najcenjenijih sirovina u istoriji parfimerijske industrije počinje tako što kit jede lignje.
Ulješura (sperm whale) jede ogromne količine glavonožaca, a lignje imaju jedan problem za našu priču, a to je kljun. Tvrd je, napravljen od keratina i ne vari se. Većinu tih kljunova kit jednostavno povrati, ali kod malog broja jedinki oni dospeju u creva, gde organizam počinje da stvara voštanu masu oko njih, verovatno kao zaštitu od oštrih ivica. Ta masa može godinama da se nakuplja, a zatim napusti kita. Ponekad je kit izbaci tokom života, dok se drugi komadi pronađu tek nakon njegove smrti.
Smatra se da nastaje kod relativno malog broja ulješura, što odmah objašnjava zašto je oko ovog materijala izgrađena gotovo mitska reputacija. Komadi idu od petnaestak grama do apsurdnih razmera, a najveći ikada zabeležen, pronađen na Antarktiku 1953, imao je preko četiristo kilograma.
Usput, i samo ime kita je nesporazum. Na engleskom "sperm whale" ne dolazi od onoga što biste pomislili, nego od spermaceta, voštane materije iz organa u glavi kita ulješure koju su kitolovci pogrešno protumačili. Tako da čak ni ime životinje u ovoj priči nije ono što izgleda.
I iskreno, teško je smisliti bolji početak priče o jednom parfemskom sastojku.
Vekovi nagađanja
Ono što je zanimljivo nije čak ni način na koji nastaje, nego to koliko dugo ljudi nisu imali pojma šta su pronašli.
Arapi u Španiji su ga koristili u parfemima već u desetom veku. Marko Polo je bio prvi zapadnjak koji je zabeležio da jemenski mornari love kitove upravo zbog njega. Ali niko nije znao šta drži u rukama. Kinezi su verovali da je zmajeva pljuvačka koja je pala u more i stvrdnula se.
I realno, imam razumevanja za nagađanja. Ako danas izađete na plažu i nađete crnu voštanu grudvu čudnog mirisa, poslednja stvar koja će vam pasti na pamet jeste da je to upravo ispalo iz kita i da će jednog dana završiti u parfemu od petsto evra.
Odgovor je stigao tek 1724, kada je Nantucket (prestonica kitolova) bio u punom jeku i kada su kitolovci počeli da iznova nalaze iste te grudve u utrobama ubijenih životinja. Melvil je kasnije u Mobi Diku napisao da je ambergris esencija pronađena u neslavnim utrobama bolesnog kita, i mislim da ne postoji interesantniji način da se opiše jedna parfemska sirovina.
Kako je dobio ime
Ime je priča za sebe, i jedan je od lepših jezičkih nesporazuma na koje sam naišao. Arapska reč anbar je prvobitno značila upravo ambergris, a u Evropu je stigla otprilike u vreme krstaških ratova. Tu nastaje zabuna, jer su evropski trgovci preko arapskih puteva dobijali dve retke, mirisne i egzotične stvari, voštanu grudvu iz mora i fosilnu smolu sa Baltika, i obe su dobile istu reč, ambra. Francuzi su problem rešili bojama. Ono iz kita postalo je ambre gris, sivi ćilibar, a smola ambre jaune, žuti ćilibar.
Za šta su ga koristili
Parfem je tek jedna od njegovih karijera, i verovatno ne najstarija. Stari Egipćani su ga palili kao tamjan, a na Sargentovoj slici Fumée d'ambre gris iz 1880. dim ambergrisa se diže iz kadionice. Važio je za lek za sve, za glavobolju, prehladu, epilepsiju, a pomešan sa vinom i za afrodizijak. Za vreme kuge ljudi su ga nosili u mirisnim kuglicama oko vrata, a doktori ubacivali u maske, u uverenju da prijatan miris tera zaražen vazduh.
I jeo se. Čarls Drugi je navodno najviše voleo jaja začinjena ambergrisom, Kazanova ga je dodavao u čokoladni mus iz istog razloga zbog kog ga je pola Evrope pilo u vinu, a u Aziji se do skoro koristio kao začin za hranu i piće. U Egiptu se i danas njime aromatizuju cigarete.
Kako, pobogu, ovo miriše
Ako ste pročitali prethodni deo i pomislili da ovo miriše kao nešto što biste stavili na vrat, ne.
Svež ambergris je crn, lepljiv, mekan kao vlažna glina i miriše užasno. Jedan od najčešćih opisa koje sam našao jeste stajnjak. Ako ga nađete u tom stanju, vratite ga u more, jer je bezvredan.
A onda se dešava nešto fascinantno. Godine provedene u moru, plutanja na površini, na suncu i na vazduhu menjaju ga iz temelja. Crna masa postepeno oksidira, postaje siva, pa smeđa, pa kod najstarijeg materijala gotovo bela, sa kredastom korom spolja. Za neke od najstarijih pronađenih komada procenjuje se da su stari skoro hiljadu godina. I miris se menja potpuno. Ono što je bilo odbojno postaje mekano, slatkasto, drvenasto, mošusno, mineralno i blago slano, sa nagoveštajima duvana, starog drveta i blagih animalnih nota.
Tu mi je ambergris zanimljiviji od bilo koje klasične note. Ne miriše kao ruža, ne miriše kao vanila, ne miriše ni kao nešto što možete da stavite u jednu reč. Više je osećaj nego predmet.
Najbolji opis koji sam pročitao jeste da ambergris miriše onako kako se topla koža oseća. Zvuči kao glupost dok ne shvatite da je to jedini način da se opiše nešto što nema pravi ekvivalent.
Uz sve to, ambergris je i izvanredan fiksator, i to je zapravo glavni razlog zbog kog su ga parfimeri toliko cenili. Ne zbog sopstvenog mirisa, nego zato što sve ostalo u kompoziciji drži duže i čini je zaokruženijom.
Cena, i zašto je takva
Trenutno se kreće otprilike između deset i pedeset dolara po gramu, beli je najskuplji, crni najjeftiniji, što po kilogramu izlazi negde između deset i pedeset hiljada dolara.
Pravna strana je malo komplikovana. U SAD-u i Australiji je trgovina zabranjena, jer se materijal tretira kao proizvod od kita bez obzira na to što kit nije stradao. U Evropi i Britaniji je legalno trgovati sa ambergrisom.
Zašto svi koriste sintetiku
Leopold Ružička, hrvatsko-švajcarski hemičar i nobelovac, počeo je tridesetih godina da razlaže ambergris na sastavne delove, a Firmenich je 1950. patentirao način da se jedno od tih jedinjenja, ambroksid, dobije iz muskatne žalfije. Tek kasnije je postalo jasno koliko je upravo ambroksid važan za karakterističan miris ambergrisa. Ispostavilo se da su pogodili pravi cilj, samo to dugo niko nije znao.
Danas ga znate pod imenima Ambroxan, Ambrox, Cetalox ili Ambrofix, a više se ne pravi ni od žalfije, nego fermentacijom šećerne trske. Kad god vam neki moderni parfem ostavi onaj čist, topao, mineralni osećaj kože ispod svega, velika je šansa da je to jedan od ovih molekula.
U kojim parfemima ga ima?
I sad dolazimo do pitanja koje verovatno svi imate. Dobro, a gde je onda ambergris u parfemima koje danas nosimo?
Odgovor je verovatno razočaravajući.
Najveća legenda je Chanel No. 5, i tu vas moram razočarati, jer ni to nije sigurno. Autorka knjige o istoriji tog parfema tvrdi da su stare formule sadržale ambergris. Hemičar iz Givaudana tvrdi da ga nikada nije bilo, ni 1921. ni danas. Tako da čak ni najpoznatija priča o ovoj noti nema jasan odgovor.
Mnogo je sigurnije govoriti o starim klasicima poput Caron Tabac Blond ili Chanel Cuir de Russie, koji su nastajali u vreme kada su prirodni životinjski materijali bili uobičajeni.
Danas pravi ambergris koriste uglavnom male artizanske kuće koje rade u malim serijama. Bortnikoff, Areej le Doré, Ensar Oud, Sultan Pasha. To su ljudi koji sami nabavljaju materijal, prave koncentrate, odležavaju ih i onda izbace stotinak bočica koje nestanu jako brzo.
Ali ako danas vidite ambergris među notama nekog modernog parfema, nemojte odmah zamišljati parfimera sa komadom kitove bljuvotine u laboratorijskoj čaši. Mnogo je verovatnije da gledate u neki od sintetičkih materijala. I iskreno, meni je to sasvim okej.
Kako je Ambroksan promenio sve
A kad već pričamo o sintetici, ovde dolazimo do zanimljivog dela. Posledice ovog molekula se ne vide na policama artizanskih kuća, nego u gotovo svemu što danas mirišemo. Kad je ambroksan postao jeftiniji i široko dostupan, parfimeri su počeli da ga stavljaju u količinama koje nijedan komad pravog ambergrisa nikada ne bi dozvolio, i tako je nastao potpis modernog parfema. Čist, svetao, blago slan i mineralan sjaj koji ne miriše ni na cvet ni na voće, nego na nešto između tople kože i hladnog kamena.
Dior Sauvage je verovatno najglasniji primer. Demachy ga je 2015. sagradio oko kalabrijskog bergamota i ambroksana, a ambroksan je u njemu dovoljno glasan da ga prepoznaješ sa 10 metera. U Diorovom opisu, i danas piše da je dobijen iz dragocenog ambergrisa, što je zgodna marketinška rečenica za materijal koji se pravi fermentacijom šećerne trske. Rezultat je, ipak, bio ogroman, jer je Sauvage postao najprodavaniji parfem u istoriji parfemske industrije.
Baccarat Rouge 540 je ista priča u niche odelu. Kurkdjian je 2015. uzeo jasmin, šafran, etil maltol i ambroksan, a kuća sama priča o akordu ambergrisa koji treba da dočara providnost i mineralnu auru kristala. Ono što su ljudi u njemu prepoznali je onaj blistavi, difuzni, skoro metalni sjaj, i zato ga danas osetite u liftu pre nego što vidite ko ga nosi. Geza Schoen je kroz Escentric Molecules otišao do kraja i napravio Molecule 02 od samog ambroksana, bez ičega drugog.
Druga strana te priče je što su mnogi parfemi počeli da liče jedni na druge. I još jedna stvar koju vredi znati, ljudi se dosta razlikuju u tome koliko taj molekul uopšte osećaju, a postoje nagoveštaji da to zavisi od jednog konkretnog mirisnog receptora. Ambergris će ostati upamćen kao sirovina koja je inovirala industriju kao ništa do tad.
Parfem nedelje: Juliette Has a Gun: Not a Perfume
Izabrao sam ga jer je verovatno najjednostavniji način da razumete šta jedan od ovih materijala radi kada ga ostavite gotovo potpuno samog.
Not a Perfume se bazira na Cetaloxu. Nema klasičnu piramidu i praktično je sveden na jedan glavni mirisni materijal. Nema deset nota koje pokušavaju da vas ubede da je sve mnogo kompleksnije nego što jeste.
Na koži deluje više kao aura nego kao parfem. Čist, topao, mineralan, pomalo slan, nešto između čiste kože i sveže opranog veša, samo mnogo manje deterdžentski nego što to poređenje zvuči.
A onda dolazi najbolji deo. Neki ljudi ga skoro uopšte ne osećaju. Ne mislim slabo, mislim bukvalno, pomirišu ga i pitaju se zašto su svi toliko pričali o njemu.
I zato je ovo odličan mali eksperiment. Ako ga obožavate, upravo ste pronašli svoju verziju ambroksana. Ako ga ne osećate, upravo ste pronašli razlog zašto vam neki moderni parfemi sa velikom dozom ovog materijala deluju čudno i prazno.
Nije spektakularan parfem i nije napravljen da bude. Baš zato mi je zanimljiv, jer kada skinete sve ostalo, ostaje samo molekul i vaša koža.
Unisex je, ali ga žene više nose, što mi nekako i ima smisla za ovaj pravac parfema.
Pitanje za zajednicu
Da li vam se ikada desilo da neki parfem jednostavno ne osetite na sebi, dok ga svi oko vas osećaju? Meni je ta pojava oduvek bila jedna od najčudnijih stvari u parfemima. Kako je moguće da neko stoji pored vas i kaže kako ti ovo jako miriše, a vi u tom trenutku imate utisak da nosite vodu?
Javite mi se odgovorom na ovaj mejl. Posebno me zanima koliko vas ima taj problem sa ambroksanom i da li ste pronašli parfem u kom ga konačno jasno osećate.
