Newsletter izdanje #7 — tema: Koliko parfema nam je zapravo potrebno da budemo zadovoljni našim kolekcijama?
Dobrodošli, prijatelji kulture. Ovog puta malo introspektivnije. Pitanje koje mi se vrzma po glavi poslednjih nedelja, otkad sam stao ispred police i shvatio da ne mogu da se setim kad sam poslednji put stavio bar polovinu onoga što tu stoji.
Da li mi zaista treba još jedna boca?
U poslednje vreme sve više razmišljam o tome da smanjim svoju kolekciju. Ne zato što mi je dosadilo da otkrivam nove mirise, to i dalje radim, verovatno više nego ikad, nego zato što sam shvatio da posedovanje boce i nošenje nekog mirisa nisu ista stvar. Imam parfeme koje sam poprskao dva puta otkad sam ih kupio. Stoje tako, lepo poređani kao dokaz da sam nekad bio zainteresovan, a danas su samo lepa dekoracija i još jedna boca koja skuplja prašinu.
Postavio sam sebi pitanje čemu zapravo služe ovi parfemi, u praktičnom smislu, da li ih nosim, da li me čine srećnijim tog dana, ili ih samo posedujem jer sam ih nekad želeo? Za većinu bočica na polici, iskreno, odgovor je ovo drugo. Kupovina je bila cilj sama po sebi, a ne toliko i nošenje.
Naravno to i jeste poenta kolekcionarstva, ali sam shvatio da možda nisam toliki kolekcionar u poređenju sa tim koliko volim da uživam u mirisu.
Proizvodna traka umesto strpljenja
Tu dolazimo i do nečega što mislim da polako uništava konzumerističke hobije uopšteno, a niche parfemsku zajednicu posebno. Nekad se znalo - kuća izbaci jedan miris godišnje, možda na dve godine, ljudi nestrpljivo čekaju šta će to biti, kad izađe, svi ga probaju, pričaju o njemu mesecima, i uglavnom budu srećni s tim. Danas je ta dinamika potpuno drugačija. Amouage je 2025. izbacio šest novih mirisa, dok su 2000-ih pravili po jedan godišnje. Xerjoff je iste godine izbacio petnaest izdanja, naspram četiri-pet koliko su pravili pre desetak godina. To više nije "čekanje novog mirisa" to je proizvodna traka, i iskreno mislim da to polako uništava ovaj hobi. Trudim se da tome ne podlegnem, i to je glavni razlog zašto sam odlučio da usporim sa kupovinom punih boca. Ne radi se o parama, iako nije ni da toga imam u količini koliko i novih parfema, već jednostavno hoću sebe da limitiram na ono što mi se zapravo sviđa i što stvarno želim da nosim.
Ne planiram da prestanem da probam nove stvari, to mi je, realno, najzabavniji deo cele ove priče. Ali planiram da budem mnogo stroži prema tome šta ulazi u kolekciju kao puna boca, a šta ostaje na nivou dekanta.
Dekant ti daje sve što ti treba da upoznaš miris kako treba. Kako se otvara, kako se razvija, da li ti odgovara na koži, da ga izneseš par puta a da pritom ne moraš da mu posvetiš policu za narednih pet godina. Cela boca treba da bude rezervisana za mirise za koje sam siguran da ću ih nositi i potrošiti a ne za trenutni entuzijazam koji za tri meseca izbledi.
Ono što ostaje na polici
Ovo je naravno fiktivna zamisao. Teško je izdvojiti bilo koji broj parfema kada imate pozamašnu kolekciju, ali naterao sam sebe da probam da se ograničim na one sa kojima bih stvarno bio zadovoljan da ne mogu više nikad da kupim nijedan drugi parfem. Taj broj je deset.
Gledano po sezonama i nosivosti, to bi bili: MAB Ganymede i Ormonde Jayne Montabaco Intensivo za svaki dan, Diptyque Orphéon i BDK Gris Charnel Extrait za kišne i jesenje dane, Naxos i Grand Soir za zimsko vreme, Acqua di Parma Buongiorno i Nishane Hacivat za proleće i leto, i na kraju dva signature mirisa za posebne prilike, Amouage Reflection 45 i Amouage Purpose 50.
Naravno, ovo je trenutno stanje i lako se menja iz dana u dan, ali danas, dok ovo pišem, mogu reći da bih bio okej sa tim da svi drugi parfemi nestanu osim ovih deset.
Mnogo mirisa je bilo na granici. Oud Satin Mood Extrait, Blonde Amber (da je jeftiniji, bio bi u top deset), Jubilation 40, Mojave Ghost Absolu i Vibrato su za mene svi po oceni deset od deset, i dodao bih ih na ovu listu bez razmišljanja da mogu.
Da ste me ovo pitanje pitali pre deset godina, bez mnogo razmišljanja bih rekao da mi je dovoljan samo jedan parfem. Joop! Nightflight i tu bi se moja parfemska priča završila. Ali upravo je on bio njen početak. A onda je nestao sa tržišta. Od njegovog nestanka imam osećaj da sam, makar delimično, ostao u potrazi za „onim pravim“ parfemom. Za mirisom koji će imati ono nešto zbog čega ću pomisliti: to je to, više mi ništa ne treba.
I možda upravo iz te potrage proizlazi cela ideja kolekcionarstva. Ne skupljamo parfeme samo zato što ih volimo, već i zato što stalno tražimo sledeći miris koji će nas iznenaditi, vratiti u neki trenutak ili zauzeti mesto koje je ostavio neki parfem koji smo izgubili.
Parfem nedelje: Acqua di Parma Buongiorno
Buongiorno miriše kao da je neko upravo sekao bosiljak i nanu u italijanskoj kuhinji dok kroz prozor ulazi jutarnje sunce. Sveže, zeleno, skoro jestivo na otvaranju, sa limunskom iskrom koja te odmah razbudi, a samo ime to i govori "Buongiorno" odnosno "Dobro jutro". Nije slatkast niti aromatičan na nametljiv način, više deluje kao čist, biljni "šamar" koji brzo prelazi u nešto mekše i mirnije, dok se na kraju spusti u tih, čist mošus koji jedva primetiš da je tu. Za mene je ovo čist prolećno-letnji signature, lagan i svež, parfem koji mi diže raspoloženje čim ga stavim, a stavljam ga često, otud i mesto u top deset.
Nemoguće je pričati o njemu a ne pomenuti Xerjoff Torino 21, ljudi ih praktično nerazdvojno pominju u istoj rečenici, iako nisu identični. Buongiorno je prirodniji i realniji u otvaranju i više je kao prava bašta začinskog bilja nego laboratorijska mentol bomba. Takođe bih rekao da je Buongiorno više uniseks od Torina, ali svakako malo više naginje muškoj populaciji.
Buongiorno nema potrebu da bude kompleksan, glasan ili posebno ozbiljan da bi opravdao svoje mesto u kolekciji. Dovoljno je da ga poprskam i da mi na trenutak popravi jutro. A kada parfem to može da uradi iznova i iznova, mislim da mu mesto u mojih top deset pripada sasvim prirodno.
Pitanje za zajednicu
Koliko parfema mislite da je "dovoljno" za jednu kolekciju? Javite se odgovorom na ovaj mejl, zanima me da li sam jedini koji razmišlja da proredi policu.
