Newsletter izdanje #15 — tema: kada ono što mirišemo više ne smatramo samo parfemom?
Dobrodošli, prijatelji kulture. Postoji rečenica koja mi je više puta pala na pamet: Mainstream, odnosno dizajnerski parfemi su proizvod, a niche parfemi su umetnost. Zvuči lepo. Zvuči i dovoljno pametno da je možete napisati ispod slike bočice od 300 evra i dobiti nekoliko klimanja glavom. Ali što sam duže u ovome i više parfema mirišem, sve mi je manje jasno da je to baš tako.
Jer ako je umetnost ono što se ne dopada svima, onda bi najgori parfem na svetu trebalo da bude i najveće umetničko delo. A ako je dobar parfem onaj koji se dopada što većem broju ljudi, onda bismo mogli da zaključimo da je najbolji onaj koji najmanje rizikuje. Ni jedno ni drugo mi nema mnogo smisla. Zato sam počeo da razmišljam o tome gde zapravo prestaje dopadljivost, a počinje umetnost.
Nije sve što je čudno umetnost
Mislim da smo u niche svetu napravili jednu malu grešku. Počeli smo da izjednačavamo neobično sa umetničkim. Ako parfem miriše na gumu, metal, dim ili nešto što ne bismo poželeli ni u garaži, lako mu damo etiketu “konceptualan”. A ako nam se ne dopadne, neko će već reći: “Ne mora da ti se dopadne, to je umetnost.”
Ne. Ponekad je umetnost. Ponekad je samo parfem koji ti se ne dopada. Neprijatno nije isto što i duboko i mislim da je to jedna od najvažnijih stvari koje sam naučio što sam više parfema mirisao.
Naravno, ne mislim da parfem mora da bude lep na prvi miris, niti da treba da se dopadne svima. Ali isto tako ne mislim da je dovoljno napraviti nešto neprijatno, neobično ili teško nosivo pa očekivati da mu automatski pripišemo veću vrednost. Umetnost ne mora da bude prijatna, ali mora da postoji nešto više od same želje da se bude drugačiji.
Uvek možemo da kažemo da su Aventus ili BR540 umetnička dela i mnogi će se složiti s tim. Ali onda će se neko nadovezati i nazvati ih mainstream parfemima. I tako ukrug.
Gde stoje niche kuće
Dopadljivo i umetničko nisu suprotnosti. Samo ih različite kuće mešaju u različitoj razmeri.
Roja Parfums mi je primer kuće kod koje luksuz i klasična parfemska lepota imaju veoma važnu ulogu. To ne znači da su njihove kompozicije jednostavne, već da su raskoš, upeglanost i osećaj luksuza deo same ideje. Njihovi parfemi ne moraju da budu čudni da bi ostavili utisak. Njihova ambicija je drugačija.
A onda imate Comme des Garçons, kod kojih ideja ide mnogo šire: Šta sve parfem uopšte može da bude? Njihova izdanja su mi zato bliža eksperimentalnoj strani priče. Zoologist je još jedan zanimljiv primer. Kod njih parfem nije samo miris, već čitav koncept koji uključuje životinju, ilustraciju, priču, atmosferu i kompoziciju. Neki su mi predivni, neki čudni, a neki potpuno van zone komfora. I to je sasvim u redu. Ne mora svaki parfem da želi da ti se dopadne.
Ali između tih pristupa postoji čitav svet, i tu mi je Tauer Perfumes možda jedan od najboljih primera. Andy Tauer nije izgradio kuću oko ideje da parfemi moraju da budu što glasniji, čudniji ili provokativniji. Njegov rad mi deluje mnogo ličnije, kao da iza kompozicija stoji čovek sa vrlo jasnom slikom onoga što želi da napravi. Zato mi je Tauer jedan od onih brendova kod kojih reč “artisanal” stvarno ima smisla, a ne služi samo kao još jedna etiketa za skuplji parfem.
I možda je baš zato L’Air du Désert Marocain toliko važan za ovu priču. Nije napravljen da bude čudan samo da bi bio čudan, a nije ni tipičan crowd-pleaser. To je vrlo konkretna vizija: suv vazduh pustinje, začini, drvo, smola, toplota i mineralnost. Miris koji pokušava da prenese mesto i atmosferu, a ne samo da bude lep, a o njemu ćemo malo više u nastavku.
Toskovat, rumunska kuća iz Bukurešta, takođe mi je zanimljiva iz tog ugla. Kod njihovih parfema često imam utisak da je ideja podjednako važna kao i sam miris, a ponekad i važnija od njegove neposredne dopadljivosti. To ne znači da su svi njihovi parfemi nedopadljivi, već da provokacija i koncept mogu da budu deo iskustva, čak i kada se na kraju kompozicija razvije u nešto mekše i nosivije.
Filippo Sorcinelli mi je možda najčistiji primer autorskog pristupa. Reč je o Italijanu koji se bavi muzikom i orguljama, a koji je 2001. godine osnovao atelje LAVS za izradu liturgijskih odeždi za Katoličku crkvu, uključujući i odežde za papu. Parfemi su na neki način nastavak tog sveta, posvećeni njegovim interesovanjima za gotsku umetnost, muziku, fotografiju, maglu i sakralnu atmosferu.
Već sama imena poput Lascia ch’io pianga, inspirisanog Hendlovom arijom, ili But Not Today, povezanog sa filmom Hanibal, pokazuju da se ovde ne radi samo o tome kako će nešto mirisati na koži. Kod Sorcinellija često imam osećaj da parfem treba da prenese atmosferu i emociju, i mislim da to njegovi parfemi rade odlično.
Amouage mi je negde između i mislim da ova kuća odlično balansira obe strane. Orto Parisi i Nasomatto, oba povezana sa radom Alessandra Gualtierija, češće mi deluju kao kuće koje istražuju granice parfema i reakcije koje miris može da izazove. Parfums de Marly, s druge strane, otvorenije igra na kartu luksuza, zavodljivosti i dopadljivosti. Nijedna od tih filozofija nije pogrešna. To su samo različiti odgovori na isto pitanje.
Ipak, kada ovako postavim stvari, ostaje mi još jedno pitanje. Šta mi danas uopšte smatramo niche?
Šta danas uopšte znači niche
Kad se ta reč pojavila, značila je nešto prilično jasno: manje kuće, selektivna distribucija, uži krug ljudi kojima je parfem namenjen. Ali negde tokom poslednjih petnaestak godina velike grupe su shvatile da je to dobar posao. Ne kažem da je to loše. Kažem samo da nam reč niche više ne govori ono što smo nekad mislili da govori.
Ultra niche, artisan i indie
Zato su se u zajednici pojavili novi termini: ultra niche, indie i artisan. Problem je što ih često koristimo kao da su sinonimi, kao da su sve to samo jači stepeni iste stvari.
Nisu. Nagrade Art and Olfaction, koje su osnovane da podrže nezavisne i zanatske parfimere, imaju vrlo konkretnu definiciju. Artisan je kuća čiji je vlasnik ili suvlasnik parfimer koji formule stvara sam, u svojoj radionici, a posebna nagrada za ručno rađeni parfem traži da je sve urađeno u kući, bez izmeštanja proizvodnje bilo gde u procesu. Dakle, artisanal govori o tome ko pravi i kako. Ne govori o tome koliko je miris čudan, koliko je skup ili koliko ga je teško naći. Ultra niche mi uglavnom zvuči kao reč o dostupnosti i statusu, a eksperimentalno je nešto što je napravljeno iz razloga koji nemaju veze sa klasičnom prodajom parfema. To su tri različite ose, a mi ih sabijamo u jednu skalu na čijem se jednom kraju nalazi ultra niche umetnost, a na drugom komercijala.
Zato se često dešava da se parfem koji je napravio jedan čovek u svojoj radionici odmah strpa u ultra niche, kao da je to isto, iako može da bude potpuno klasičan, divan miris. A moguće je i obrnuto, da skup i redak parfem nema ništa zanatsko u sebi. Zanimljivo je da i sami organizatori tih nagrada prepoznaju koliko je teško odrediti šta jedan parfem čini umetničkim delom, a drugi samo proizvodom. Pobednici se biraju slepo, a sudije dolaze iz kreativnih oblasti, što je zapravo najlepši test ove teme: Kad ne znaš ko je napravio parfem, koliko košta i gde se prodaje, ostaje samo miris.
Kad “svi ga nose” postane mana
I tu dolazimo do onoga što me najviše zbunjuje. Čim se parfem dovoljno proširi, deo zajednice ga otpiše. Deo ljubitelja izbegava parfeme koji su postali opšte poznati, poput Le Labo Santal 33, koji je nekad bio ekskluzivan niche, i okreće se opskurnijim linijama. Ono što se promenilo nije nužno sam miris, već broj ljudi koji ga nose, a samim tim i koliko je „cool“ voleti ga.
A među takvim parfemima ima i onih koji su stvarno dobro napravljeni, sa jasnom idejom i dovoljno karaktera da bi ih u drugačijim okolnostima posmatrali kao umetnost. Samo što, kad ih svi već znaju, niko ne pita ko ih je napravio i zašto, jer smo unapred odlučili da su deo komercijale. U međuvremenu, parfem koji je napravljen u malim serijama i koji skoro niko nije pomirisao dobija kredit unapred, pre nego što ga neko stavi na kožu.
Zato mi se čini da je pitanje “ultra niche ili komercijala” loše postavljeno. Jer zašto bismo morali da biramo? Ako parfem ima jasnu ideju, prepoznatljiv karakter i istovremeno je prijatan za nošenje, zašto bi zbog toga bio manje umetnički? I obrnuto, ako je parfem neobičan, težak ili provokativan, zašto bismo mu samo zbog toga pripisali veću vrednost? Možda umetnost u parfemu uopšte nije ono što se najmanje dopada ljudima, nego ono što ne možete tako lako da zaboravite.
Parfem nedelje: Tauer Perfumes L’Air du Désert Marocain
Ako postoji parfem koji bih danas nazvao jednim od svojih prvih pravih susreta sa umetničkom stranom niche sveta, to je L’Air du Désert Marocain.
Pre nego što sam dublje ušao u niche parfeme, o parfemu sam uglavnom razmišljao kroz pitanje da li mi se dopada. Vremenom sam shvatio da postoje mirisi koji mi se ne dopadaju na klasičan način, a ipak me teraju da ih ponovo pomirišem. L’Air du Désert Marocain bio je jedan od onih koji su mi pokazali tu razliku.
Ne miriše mi kao parfem sa notama korijandera, kumina i kedra. Miriše mi na mesto, kao suv vazduh koji se kreće preko toplog kamenja negde pred noć. Tauer u svojoj interpretaciji priziva toplinu, začine i atmosferu marokanske pustinje, uz korijander, kumin, suvi kedar, vetiver i ambergris. Ali ono što ostaje nije pojedinačna nota, nego osećaj koji sve te stvari zajedno stvaraju.
To je ono što me kod ovog parfema najviše fascinira. Ne moram da sednem i analiziram šta tačno osećam da bih razumeo njegovu ideju. Dovoljno je da ga pomirišem i da mi se u glavi pojavi slika mesta na kojem nikada nisam bio, a koje ipak mogu da zamislim. Za mene je to jedna od najlepših stvari koje parfem može da uradi.
Andy Tauer je samouk parfimer iz Ciriha, a L’Air du Désert Marocain, lansiran 2005. godine, postao je jedan od najprepoznatljivijih parfema nezavisne niche scene. Ali meni je zanimljiviji način na koji je do toga došao nego sam status koji danas ima. Ne deluje mi kao parfem koji pokušava da dokaže da je umetnički. Deluje mi kao parfem koji je nastao iz vrlo jasne ideje i koji je uspeo da tu ideju prenese na druge ljude. Ovo je parfem koji ne nosim, ali koji ću uvek želeti da imam u svojoj kolekciji, kao mali komad parfemske umetnosti.
I možda je to na kraju i najbolja definicija umetnosti koju sam uspeo da pronađem u parfemima. Ne moraš da budeš čudan, ne moraš da budeš nedopadljiv, ne moraš čak ni da budeš komplikovan. Važno je da iza onoga što miriše postoji ideja, a da ona kroz miris postane nešto što drugi ljudi mogu da dožive na svoj način. Kada se to dogodi, parfem za mene prestaje da bude samo miris.
Pitanje za zajednicu
Da li parfem mora da bude neobičan da bi bio umetnički? Ili može da bude prelep, dopadljiv i istovremeno umetnički napravljen? I koji je vaš najbolji primer parfema koji uspeva da bude i jedno i drugo? Javite mi se odgovorom na ovaj mejl. Baš me zanima gde vi povlačite tu granicu.
